Rio de Janeiro, dan treci, plaza Botafogo

Optimistički sam rešila da još jednom pokusam da prošetam po delu preko puta plaže Botafogo.Po vodičima za turiste ovo je treća najbolja plaža u Riju.

Izlazim iz hotela. Ulicama se i dalje šire svi najstrašniji smradovi koje jedan normalan čovek ne moze ni da zamisli. I dalje je pakao, veselih trideset i šest, sedam. Ok, šta se drugo i može očekivati na moru sam u sred leta. Grad je veliki, dovoljno da svaki deseti baci po nešto, eto smrada na sve strane. A i sa ovakvom temperaturom zadnjih 4, 5 meseci sve sto je moglo da se pokvari i usmrdi usmrdelo se.

Od hotela do šetalista ima od prilike dvadesetak minuta peške. Ulice su prepune brucosa, fakultet počinje posle karnevala. Svi su ofarbani u najrazličitije boje, idu ulicom sa plasticnim časicama u ruci i traže da im se da neki dinar za početničku sreću. Brazilski obicaji su čudo.

Stizem do šetalista, miriše li miriše. Ulećem u najbliži trzni centar, da se ohladim i jedem nešto. Imaju maniju da klime uključe na najjače, tako da je unutra smrzavanje, napolju pakao. Nalazim odlicno restoranče na poslednjem spratu, sa koga se pruža pogled na plažu i Pao de Acuçar. Plaža deluje fenomenalno. Beo pesak, mali talasići... kao sa razglednice. Samo što na istoj nema apsolutno nikoga?! Ni jedan suncobran, ni jedan turista u kupaćem. Jeste malo čudno, ali ipak, podne je, prevelika vrućina..... šta li. Slikam naravno prelepi pogled iz svih mogućih uglova i krećem u osvajanje plaže..... Kao što ce se uskoro ispostaviti osvajanje je prava rec.

Dakle, direktno preko puta tržnog centra je plaza, kao što rekoh. Treba samo da pređem ulicu. Ali, prelaženje ulice do plaze je skoro nemoguća misija. Ima više od tridesetak razlicitih traka. Svake dve tri trake, pa obrnut smer. Prvi semafor od prilike 500 m od šopinga. Uspevam u cik cak, kako su organizovani semafori da pređem prvih šest traka. I dalje ne moze. Svi voze kao manijaci, a semafora nema. Posle tih prvih pređenih šest traka nalazi se autobuska stanica. Pitam jednog starijeg čikicu kako dalje.... kaze jedno 300 m niže ima semafor na kome mogu da pređem sledećih 10 traka! Pa zar nije bilo logično da se postave odmah u nizu svi semafori i direkno pređem sve, a ne da šetam po nekakvom nazovi parku po sred ulice sa drvoredom palmi, po pesku i travi do sledeceg prelaza.?! Kao sto rekoh, brazilska logika je čudo. Ništa mi ne preostaje, pretrčavanje ne dolazi u obzir.

Uz put nailazim na neko čudno drvo. Stablo mu je puno prelepog bordo-belog cveća i ima plodove koji vise okolo po stablu, veličine fudbalske lopte. Nikad nisam videla nešto tako čudno i u isti mah prelepo. Naravno vadim foto aparat i škljocam do iznemoglosti. Te sunce ide sa one strane, te sam samoj sebi odsekla pola lica.... od dvadesetak slika jedna će da uspe. Šanse nema da tu nekog nađem da me slika, a i da ima ne bi bila dobra ideja jer bi isti mogao da ođezdi zajedno sa mojim foto aparatom. Rio je sve samo ne siguran grad. Nastvljam ka semaforu prelazim sledećih nekoliko traka. Taman do policije....sad se vec osecam sigurnije. Nikad u životu nisam bila srećnija kad ugledam policajce nego ovde u Riju. I opet konstatujem da dalje nema. Ljubazni čika-policajac mi obajšnjava da ovih preostalih desetak traka mogu da pređem samo podzemnim koji je, opet, nekih tristotinak metara dalje. Nikako mi nije jasno u čemu je stvar? Pa zar ne treba sirotim turistima da omoguće što brže i jednostavnije stizanje na plažu? Nije li to poenta?!

Podzemni je strašan. Oko ulaza spava nekolicina beskućnika. Žene sa bebama su na nekim ćebicima ispod palmi. Beskućnici leže okolo. Musava deca se igraju na stepeništu ispred podzemnog i vrište. Totalno srećna, ne znaju za bolje?A u pozemnom nezamislivi smradovi. Trčim, ne bih li što pre izašla iz tog haosa. Bože šta mi je ovo trebalo?!

Moram da primetim da su Carioce (stanovnice Ria) mnogo zgodnije od Paulistanki (stanovnica Sao Paula) To je valjda što imaju nepredviđeno vežbanje i svakodnevnu otvorenu saunu . Hmmm.... nije ni to loše. Istope se i zategnu, a da i ne primete. Dovoljno da tri puta dnevno pređu ulicu i linija savršena.

Sa druge strane jos policije.

Voze se po biciklistickoj stazi u kolima za golf. Pa gde bi onoliku plažu mogli da obiđu peške po ovoj temperaturi. Odlazim do najbliže klupice u senci i sedam. Samo da se zna da je nabliža klupica bila jedno pet minuta peške od podzemnog. Taman preko puta gore pomenute policije. Nije na plaži koja je jako široka, nego na trotoaru. Na plaži i dalje nikog nema, pustoš totalna.

Prelazim uzarenih dvestotinak metara ne bih li stigla do vode. Bar nogice da umočim kad već nisam ponela kupaći. Stopala su mi se potpuno spalila. Kako se približavam vodi smrad kanalizacije postaje sve jači. Osećam, ali moj mozak prosto ne moze da procesuje informaciju. Stižem do ivice vode. Ne mogu da verujem, potpuno je crna. Prvih nekoliko metara koji su plitki i koje zapljuskuju talasi su prekriveni nekom crnom ne identifikovanom masom. Masnom i ljigavom. Užas nad užasima. Svetlosnom brzinom pocinje da mi bude jasno zasto na plaži nema nikoga. Pa tu bi u slučaju kvašenja odmah zavrsila na infektivnoj klinici. Užas i strahota, a sa terase šopinga sve deluje tako fantastično. Pao de Acucar u pozadini, rasuti brodići i jahte po zalivu i prelepa peščana plaža. Još jednom konstatujem da nije sve tako kao sto se na prvi pogled čini. Vraćam se brzinski do moje klupice ispod palme da prevarim informacije. Kod onih policajaca koji su mi rekli za podzemni sada je stigao neki čudni metalni kamion i vade neku poveću metalnu kutiju. Jedan biciklista staje do mene i gleda u njihovom pravcu. Jos jedan musavi beskucnik mu se približava. Počinjem da se osećam krajnje nelagodno. Okrećem se leđima policajcima da bih držala ovu dvojicu na vidiku. Jos sam u soku od prljave vode i ne obraćam paznju o čemu ova dvojica pričaju.

“Mrtav čovek”, “kamion”, “strašno”. Ček, ček. Kakav mrtav čovek?! Okrećem se i vidim da zaista nekog čoveka pakuju u onu metalnu kutiju. Pakuju, jer to samo tako moze da se nazove i prekrivaju crnom najlon kesom, kao za đubre. Neko je umro ili poginuo i došli su da ga pokupe. Može li biti gore?! Uvek može!

Sad mi je svega vec previše. Brzom brzinom krećem ka smrdljivom podzemnom da se što pre vratim u hotel. Ne pada mi na pamet da ikad više kročim ni na plažu Botafogo, a ni na njihovo šetaliste. Što je mnogo - mnogo je. Rio je najsmrdljiviji grad na svetu sa najboljim marketingom!